У „Хомо луденс”, Хојзинга истражује игру као ритуал, као борбу са правилима, као простор слободе у ограничењу, и као акт стварања културе. Аутор доказује да култура не настаје упркос игри, већ управо из ње. Игра је, казе Хојзинга, „искуство изван свакодневног живота”., а управо то издвајање из рутине и реалности даје јој снагу да обликује симболички свет човека.